Моји дечаци...

 

Наравно да нису на слици сви - никада нису ни успели да ураде нешто заједно, али такви су...

 

Статистике кажу да су најбоље матурско одељење и да су из године у годину све више напредовали. Поносна сам на њих!

 

Интимно, знам да су могли много боље. И знам да сам ја направила неке грешке због којих нису још бољи.

Прво, морала сам много боље да их упознам. Ја не волим да постављам интимна питања, а то је понекад заиста неопходно. Оне који су природно отворени познајем, оне који су правили много глупости за ове четири године познајем, оне који су били сјајни познајем. Али неке између, затворене и повучене, недовољно и то морам да променим у наредној генерацији кроз много више дружења и индивидуалних разговора.

Друго, стварно су инертни и немогуће их је организовати за било шта што није обавезно. То не умем да променим и из ове перспективе делује да је немогуће - просто се тако склопе.

И треће, али не и најмање важно, морам још више да порадим на томе да се обавезе везане за разредно старешинство не мешају са наставом предмета који предајем. Иако сам много водила рачуна о томе, опет ми се поткрало да сам их посматрала као "моје дечаке" кад није требало.